Рафаел Израели рођен је у Фесу у Мароку, тренутно предаје исламску, кинеску и блискоисточну историју на Хебрејском универзитету. Студирао је и дипломирао историју и арапску књижевност на Хебрејском универзитету, а докторирао кинеску и исламску историју на Универзитету у Калифорнији, Беркли, 1974. године. Од 1974. године, предавач је, а затим и професор исламске и кинеске историје на Хебрејском универзитету, а студијске одморе провео је на Универзитету Јорк у Торонту, програму Семестар на мору Универзитета у Питсбургу, Универзитету Харвард, Универзитету у Бостону, Аустралијском националном универзитету у Канбери, Универзитету у Мелбурну и Универзитету Наруто у Јапану. Сарадник је у Јерусалимском центру од 1970-их. Аутор је преко 50 истраживачких књига, десетак књига је уредио, те је написао око 100 научних чланака из подручја исламског радикализма, исламског тероризма, модерног Блиског истока, ислама у Кини и Азији и Европи.

Виктор Безрученко рођен је 10. октобра 1953. у Москви у Русији. Дипломирао је на Војном институту у Москви и као потпоручник ступио на дужност 1980. године. Војну дужност обављао је 14 година. Између 1987. и 1989. године, био је на дужности војног посматрача при Организацији уједињених нација за надзор примирја на Блиском истоку, а између 1993. и 1994. године, био је начелник штаба УНПРОФОР сектора у Сарајеву у Босни и Херцеговини. Из војске се повукао 1994. године, у чину пуковника. Између 1994. и 2002. године, био је на дужности службеника за цивилне послове при мисији Уједињених нација у Босни и Херцеговини, а радио је у Горњем Вакуфу, Сарајеву и Брчком, као службеник УН у Босни и Херцеговини са најдужим стажом. Између 2002. и 2019. године, служио је као војни аналитичар Међународног суда Уједињених нација за бившу Југославију и као службеник безбједности Уједињених нација у Ираку, Судану, Њујорку и Авганистану. Похађао је курс мировних операција УН 1993. године у Оберамергауу. Похађао је и курс кривичног права на Универзитету у Лајдену у Холандији 2007. године. Виктор Безрученко је магистрирао политичке науке на Универзитету у Сарајеву у Босни и Херцеговини, те постао доктор политичких наука на Универзитету у Кијеву у Украјини. Аутор је око 20 публикација о међународном праву и војној историји. Говори руски, енглески, француски, српски, хрватски, пољски и украјински језик.

Дарко Танасковић рођен је 4. јануара 1948. године у Загребу у Хрватској. Дипломирао је на Филолошком факултету, на Одсјеку оријенталистике, 1970. године. На истом одсјеку је 1972. године стекао звање магистра, а тема магистарског рада била је Језичке особине аутобиографије Усаме ибн Мункида. Звање доктора наука стекао је 1979. године, а дисертација је носила наслов Арапски језик у савременом Тунису (диглосија и двојезичност). Дарко Танасковић предавао је на Филолошком факултету од 1971. до 2018. године, када се пензионисао као редовни професор на Катедри за оријенталистику. Професор Танасковић објавио је преко 800 радова и извјештаја о истраживачком раду, укључујући и сљедеће књиге: Арапска поезија (1977), Суфизам (са Иваном Шопом, 1981, 2011), Арапски језик у савременом Тунису (1982), Контрастивна анализа арапског и српскохрватског језика (1982), У дијалогу са исламом (1992), На истоку запада (са М. Јевтићем, 2000), Ислам и ми (2000), Југоисток Србије: Континуитет кризе и могући исходи (заједно са групом аутора, 2001), Граматика арапског језика (са А. Митровићем, 2005), Ислам: догма и живот (2008) Аутономија разума (са М. Јевтићем, 2009) Неоосманизам (2010), Голуб који није постао птица (2012), Знакови времена (2014), Из дана у дан (2015), Од неоосманизма до ердоганизма (2016). Многа Танасковићева дјела су преведена и објављена на разним језицима. Дарко Танасковић био је гостујући професор на Универзитету у Сарајеву, Скопљу, Алжиру, на Високој школи друштвених наука у Паризу (École des hautes études en sciences sociales), на Универзитету у Софији и на Универзитету Мудрост (La Sapienza) у Риму. За члана Европске академије наука и умјетности (Academia Scientiarum Et Artium Europea) номинован је 1995. године у Салцбургу. Од 2000. године, дописни је члан Друштва турског језика (Türk Dil Kurumu) у Анкари. Дарко Танасковић је предавао на Православном богословском факултету (Београд), Академији за дипломатију и безбједност (Београд) и Факултету политичких наука (Бања Лука). Био је предсједник Савјета Дипломатске академије при Министарству спољних послова Србије и члан Спољнополитичког савјета министра спољних послова. Члан је Удружења преводилаца Србије, Удружења књижевника Србије и српског огранка ПЕН-а. Од 1995. до 1999. године, био је овлашћени амбасадор Савезне Републике Југославије у Турској и (1998–1999) у Азербејџану. Дарко Танасковић је 2001. године именован у Југословенску комисију за истину и помирење. Од 2002. до 2008. године, био је изванредни и опуномоћени амбасадор Савезне Републике Југославије / Србије при Светој столици и Сувереном војном реду Малте. Од 2015. до 2018. године, био је амбасадор и стални делегат Републике Србије при УНЕСКО-у.

Лоренс Арманд Френч одрастао је у француско-америчкој заједници у Њу Хемпширу, где је похађао локалне државне школе. Пријавио се у Марински корпус САД, гдје је служио у 2. и 3. маринској дивизији у артиљеријским јединицама. Похађао је колеџ као ветеран инвалид након што је часно отпуштен. Стекао је факултетску диплому, мастер и докторат из социологије / социјалне психологије на Универзитету Њу Хемпшир-Дарам, други мастер из школске психологије на Универзитету Вестерн Њу Мексико, а други докторат из образовне психологије и мјерења културне психологије на Универзитету Небраска-Линколн. Предавао је на Универзитету Западне Каролине, Универзитету Небраска-Омаха (Кампус Линколн), Универзитету Прери Вју Еи-енд-ем, Државном универзитету у Гремблингу; Универзитету Сент Томас (Канада) и Универзитету Вестерн Њу Мексико (пензионисан као професор емеритус психологије). Имао је два постдокторска ангажмана (правда мањина / клиничка психофармакологија), а „сарадник“ је Америчког удружења психолога, Друштва за психолошко проучавање социјалних питања и квалификовани доктор / сарадник Међународног колеџа ординирајућих психолога. Он је лиценцирани клинички психолог, те има статус „доживотног члана“ у Америчком друштву за криминологију, Ветеранима страних ратова као и у организацијама Америчких ветерана инвалида. Добитник је државних награда за своја истраживања у вези са злоупотребом супстанци и социјалном правдом у вези са мањинским становништвом. Добио је стипендију Фулбрајт (Универзитет у Сарајеву, 2009-2010) и обавио двије турнеје као Фулбрајтов специјалиста (Република Српска – 2016; Аутономни аутохтони универзитет у Мексику – 2018). Има преко 300 академских и стручних публикација, укључујући 24 књиге/монографије. Тренутно је сарадник професор на студијима кривичних дисциплина на Универзитету Њу Хемпшир-Дарам. Живи у Њу Хемпширу са супругом Ненси.

Ђузепе Закарија био је професионални новинар од 1975. године. Радио је за часописе Ил ђорнале (1976-1978), Ил месађеро (1979-1980) и Ла Стампа (1981-2009). Од 2012. до 2017. године био је издавач и уредник за новинску агенцију "Итал интер медиа" у Београду. Као страни дописник Ла Стампе, више од двадесет година извјештавао је о главним догађајима у Европи и на Блиском Истоку. Као ратни дописник извјештавао је о Првом и Другом заљевском рату, авганистанској кризи, као и рату између Израела и Либана 2006. године, те о свим сукобима на Балкану (бивша Југославија). Интервјуисао је многе предсједнике и вође, попут Моамера Гадафија, Манделе, те свих главних политичара на Балкану, укључујући Слободана Милошевића – успјевши да добије од њега једини интервју који је дао страном новинару у периоду од више од једне деценије – 2000. године. Такође извјештавао је о југословенској кризи у Хрватској, Србији, Босни и на Косову и Метохији, као и о бомбардовању СР Југославије од стране НАТО-а 1999. године. Написао је низ књига као што је "Ми, ратни злочинци", књига о ратним злочинима у Босни и Херцеговини за коју је добио Хемингвејеву награду. Преминуо је у априлу 2020. у 69. години.

Патрик Барио, доктор медицине, специјалиста је анестезиологије, интензивне његе и медицине катастрофе. Завршио је међународни курс обуке Тима за процјену и координацију катастрофама Уједињених нација (УНДАЦ). Током каријере радио је у француској војсци, гдје је сукцесивно био распоређен у хитну медицинску службу Париске ватрогасне јединице, потом у 11. падобранску дивизију, у Интервентну јединицу за цивилну безбједност бр. 1, и у Истурену хируршку јединицу бр. 7 (рат у бившој Југославији). Након тога је био главни медицински службеник интервентних јединица цивилне безбједности и медицински савјетник главног званичника задуженог за цивилну безбједност. Војску је напустио у чину пуковника. Након војне каријере, бавио се медицином у цивилним болницама, а специјализовао се на пољу хируршке интензивне његе. Учествовао је у бројним операцијама пружања како медицинске тако и хуманитарне помоћи током оружаних сукоба (ратови у бившој Југославији, у ирачком Курдистану, у Конго-Бразавилу...) и природних катастрофа (земљотреси, епидемије...). У јулу 1990. године, током народне побуне у Тирани (Албанија), био је једини доктор у страним амбасадама (Француска, Њемачка, Грчка, Италија, Турска...) који је пружио медицинску његу хиљадама Албанаца који су заштиту потражили у овим амбасадама. Аутор је многих медицинских и научних публикација у водећим међународним рецензираним часописима, те многих књига о хитној медицини. Тренутно је медицински директор Европског института за здравствену обуку (Institut Européen de Formation en santé), директор медицинских операција конзорцијума РАПИД, који је задужен за осигурање безбједности исељеника у подручјима са врло високим ризиком (Могадиш, Сомалија). Предавач је на Медицинском факултету (Монпеље, Француска) и на Универзитету за здравствене науке Мохамед VI (Казабланка, Мароко).